Download Dobrica-Ćosić-Daleko-je-Sunce.pdf PDF

TitleDobrica-Ćosić-Daleko-je-Sunce.pdf
File Size12.5 MB
Total Pages412
Document Text Contents
Page 1

ДОБРИЦА ЋОСИЋ

ДАЛЕКО ЈЕ
СУНЦЕ

ПОГОВОР

ВУКАШИН СТАНИСАВЈБЕВИЋ
ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКИ ТЕКСТ

ОЛИВЕРА БАКОЧЕВИЋ

НОЛИТ • БЕОГРАД
1990

Page 2

У рани сутон последњег дана децембра четрде-
сет друге, истрзана колона од стотину партизана
милела је Гаврановом косом Јастрепца, давећи се у
дубоком снегу и ковитлацима вејавице.

' Пред колоном, на педесетак корачаја, ишао је
командант одреда, висок, плећат човек у изноше-
ном официрском шишелу. Десном руком држао је
каиш немачког ручног митраљеза, а левом је због
техпког и несигурног хода млатарао као посипком,
напрежући се да повећа одстојање од колоне. Лице
му је било строго и увређено. По широким веђама и
коси, која је штрчала из дубоке војничке шајкаче,
попао снег, па је то лице, иначе лепо и за своје
године рано остарело, од умора, сутона и ветра
било још старије; једнако се мрштило и грчило, и
одавало је човека који са собом води мучан раз-
говор.

Већ је неколико дана како су Немци започели
велику офанзиву на Јастребац. Делови ,,алпијске“
дивизије са два пука Бугара и љотићевско-
-недићевским јединицама, пошто су запосели сва
села око планине и путеве који воде у њу, поче-
ли су у разним правцима да крстаре по Јастреп-
цу, тражили одред, нападали га и гонили. У прве
две тешке борбе одред је остао скоро без муни-
ције, изгубио неколико људи, задобио десетину

1 .

7

Page 206

Сн»т му је поцепао чарапе, газио је голим петама по
л»*ду, али зиму није осећао.

У свануће, кад се човек могао лепо распознати,
пп стиже до обора у шљиваку на крају села. Видео
ј»- да је то велико моравско село које није препозна-
цао, јер су сва села у равници слична једно другом.
Ипново је упао у тешку ситуацију. „Тта је ово са
мпом? Ал’ ме бије малер као чуљасту жену — што
рскао Ђурђе“, мислио је он забринуто и осматрао
»»колину. Да пође у кућу није смео, можда је
ч»тничка. Да уђе у свињац, ту ће га опет наћи. Да
пде даље, куд ће?

Није имао другог излаза: прескочи преко пло-
та и увуче се у свињац међу дебеле свиње. Свиње су
мирно хркале; његово присуство их није узнемира-
пало. Он завуче промрзле ноге испод меког, врелог
трбуха црне, ухрањене свиње. Она се не помери,
само рокну неколико пута као да се љути што јој се
дремеж прекида. Јован завуче руке испод стомака
друге свиње са згрудваном чекињом, и оста седећи
тако згрчен. Позади њега у зиду зацијукаше мише-
пи. То су биле животиње којих се одувек гадио.
Лован се осмехну: први пут у животу мишеви му
нису били гадни.

Чавке и врапци у јатима су слетали на свињац.
Чавке су озбиљно и мирно стајале на кочевима и
чешкале се кљуновима испод крила као да се
бишту. Врапци су галамили, слетали у празна
корита, улетали код свиња и преплашени од Јована
одлетали на плот.

Мало касније појави се дебела шепава баба, са
карлицом круњеног кукуруза за свиње.

„Ау, кад ме види! Бабу овде не могу да
заробим. Па то сам морао да предвидим!“ Јован је
дрхтао, изнемогао од зиме, умора и страха.

— Вици! Вици! Вици! — вабила је баба.
Свиње мало подигоше главу, окрећући јој своје

од сала оглувеле уши и остадоше даље лежећи.

211

Page 207

Јован их је мувао, ударао да устану, а оне су га
зачуђено посматрале крмељивим ситним очима.

— Уса-а! Бог ве убио што не излазите!
Јован је из све снаге ударао свиње, али оне ни

да мрдну. Шкрипну вратница, баба дође до валова,
просу кукуруз у њих и пође са штапом да истера
свиње. Јован се увуче у сам угао, грчећи ноге. Баба
је клела свиње што их је мртвик ухватио, саже се
да их потера, спази Јована, брзо се секну назад и
уплашено повика са средине свињца:

, — Кој си ти? Шта ћеш ту? Еј, Радисаве-е! —
повика она и пожури да изађе из свињца.

— Бако, не бој се! Не бој се, дођи, молим те,
ближе! Дођи слободно! — молећиво јој се обрати
Јовањ

Она га је запрепашћено гледала стојећи на
капији свињца.

— Приђи ближе да ти кажем! Не бој се.
— Кој си ти? Побогу, шта ћеш ту? Каква те

несрећа нанела? . . . — примаче му се она а глас јој
је био и строг и сажаљив.

— Побегао сам из рудника, па ме овде зора
затекла. А кога ти, бако, имаш у кући? — последњи
пут тога дана слага Јован.

— Еј, еј! Руднике им у глави извртели . . .
Стално људе купе и терају, а они јадни беже,
дабогда им се сви обурвали. А одакле си и чији си
ти, синко, ако смем да те питам?

— Ја сам од Краљева . . . А ти ми, бако, не
рече кога имаш у кући? — рече Јован чучећи поред
свиња.

— Имам сина, снају и три унучета, нека су ми
живи. Не бој се ако истину збориш. Сад ћу ја да
викнем сина. Јао, кукавче сињи, па ти си бос! И
воду си неку газио! Е, Немци, очни вид дабогда
немали, па да ве ваше мајке са мочугом траже по
белом свету где су вас испратиле . . . — са клетвом
одшепа баба у кућу.

212

Page 411

После два дана марша од Мораве, Павлова
чета од близу двеста бораца спојила се испод
Јастрепца са Вуксановом четом петорице. Сусрет је
био нем, као у породици после велике несреће.
Стари партизани читаве ноћи усамљено су тумара-
ли око кућа где су заноћили.

Пред зору, Вук, нови командант одреда, кареди
покрет. Иду на Јастребац да одрже партијски
састанак одреда, на коме ће расправљати о случају
Гвоздена.

Колона пође уз планину. На зачељу иза Бојане
ишао је Павле. Кад се успеше на Лисине, Бојана
изађе из колоне и заста. Заста и Павле.

— . . . Ено онамо, код оне букве, пре петнаест
дана, били смо у заседи — рече Бојана.

Павле је ћутао. Бојана мало постоја, па оде на
зачеље.

Павле се успе на узвишицу обронка и погледа
око себе: дува југ и хуји у буковим шумама. Риђи
врхови букава њишу се као да их милују огромни
невидљиви прсти. Сунце се помаљало иза Малог
Јастрепца; по зрнастом снегу пропланка пружила
се блештава путања, као да се тог часа сунце успело
њом на тамни гребен планине. На плавом небу,
изнад Ђулице, диже се огромни бели клобук обла-
ка, коме ветар кида крајеве у ситно прамење и гони

41

416

Page 412

у меко плаветнило пучине што се наднела над
Расином и Моравом и тамо даље над Србијом.
Изнад Павла вије се јато врана, чавки, детлића,
креја и другог шумског птичја, пијано од плаветни-
ла, распаљено ветром и младим јануарским сун-
цем. Јато кричи, гаче, кликће и баца се у таласе
ветра.

Павле, узбуђен, дубоко је удисао шумски ваз-
дух што је мирисао на букову кору и дуго гледао на
партизанску колону која се полако пела уз плани-
ну. Никад се није тако дуга партизанска колона
пела уз Јастребац.

Он је стајао и гледао у колону, па радостан
лако пожури да је стигне. И изгуби се у њој.

Similer Documents