Document Text Contents
Page 12
na Mesec sa zapetim lukom,
i milujemo daleka brda i
ledene gore, blago, rukom.
Video sam još Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnuh. On je svud isti, jer je
mrtvac.
Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernu
ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak tamo gore do
ledenih gora (...) Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne,
jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud
je otišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede
prilike. Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha...
Sadržina i značenje Sumatre
U pesmi se stiču život, stvarnost, doživljaj, na jednoj strani, i duševno stanje,
raspoloženje, nemir duše, na drugoj strani. Ostvaren je paralelizam spoljašnjeg
doživljaja i unutrašnjih stanja, ali i paralelizam raspoloženja — stalno se
smenjuju svetlo i tamno, radosno i tužno.
Već u prvoj strofi
Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala...
u pesnikovom biću je bezbrižnost, lakoća i nežnost pri sećanju na tihe, snežne
vrhove Urala: ostvaren je potpuni sklad unutrašnjeg i spoljašnjeg, trenutnog
raspoloženja i misli o ranijem doživljaju. Unutrašnje stanje bezbrižnosti,
lakoće i nežnosti izazvala je slika Urala sa snežnim vrhovima. Doživljena
tišina snežnih vrhova budi osećanje smirenosti, opuštenosti, mirnoće duha i
tela. Ali misao o Uralu je motiv da se javi niz asocijacija o već doživljenom i
da ožive slike i nanovo se probude osećanja koje su te slike budile.
Prvo što se javlja u sećanju je "bledi lik" iz neke večeri pesnikovih lutanja,
susreta i doživljaja. Taj lik je bled jer je to lik žene (čistota, nežnost, čežnja,
lepota), ali i zato što je izgubljen (daljina, zaborav, nestajanje). Saznanje da
njega više nema izaziva tugu, ali je tu odmah i nadoknada (Rastuži li nas...
znamo da...): saznanje, da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno teče".
Bledilo sećanja i bol zbog zaborava bivaju potisnuti jedrom slikom potoka
— simbolom žuborenja, življenja, postojanja. Potok je asocijacija na
zavičaj, nežnost i toplinu.
Bledi lik žene podstiče nemir ljubavi, osećanje usamljenosti, napuštenosti i
teskobe, ali taj nemir smiruje mir plavog morskog prostranstva iz koga se
Page 13
"crvene zrna korala /kao, iz zavičaja, trešnje..."
Korali i trešnje su dve slike koje združuje sličnost i različitost. Zajedničko im
je crvenilo, različitost je u doživljaju: korali su u onim nekad "viđenim"
daljinama za kojima se i sada čezne, a trešnja je u zavičaju, u sadašnjem
trenutku povratka. Korali su u onome što je bilo i nestalo, trešnja je u onome
što će doći i biti. Trešnja i koral spajaju zavičaj i daljine, čežnju za
lutanjima, ali i nostalgiju za zavičajem. Svetovi su jednako bliski i dragi ako
se u njima može naći ljubav, nežnost, razumevanje, toplina ljudskog srca.
Novu snagu daje jedrina i sočnost zavičaja: trešnja budi asocijacije na boju
(crvena), svežinu, sočnost, lepotu.
Nemir lutalice i čežnja za daljinama i putovanjima toliko su snažni da svako
buđenje i viđenje meseca opet izaziva sećanje na viđene krajeve i ljude. Pesnik
se poistovećuje sa Mesecom i miluje daleka brda i ledene gore: to je izraz
njegove čežnje za putovanjima i daljinama, njegove ljubavi za sve što je
ljudsko. Ono što je daleko može biti i sasvim blisko, svet je prostran, ali ne
toliko da se ne može dosegnuti. Biće postaje deo toga sveta. Sve se eterizuje
— gubi čvrstinu, oblik; sve lebdi i pretvara se u jedno večno "sad" i
sveobuhvatno "mi".
Lako se uočava bliskost misli iskazanih u teorijsko-programskom delu
Objašnjenja Sumatre i slika u pesmi Sumatra. Ona je u pravom smislu i
programska pesma jer se u njoj ostvaruju ne samo postavke iz Objašnjenja,
nego i neki elementi poetike ekspresionizma.
a) Nova metaforičnost, slobodan stih, ekstaza, promenljivost raspoloženja,
spiritualnost (maglovitost, neuhvatljivost), lelujavost boja, kosmička
prostranstva, nov jezik i nova izražajnost, aktuelnost sadržine, ispovedni ton,
lični svet i doživljaj.
b) Ekspresionizam je književni pravac koji je privukao mlade posleratne
pesnike, a Objašnjenje Sumatre Miloša Crnjanskog, koje je postalo manifest
sumatraizma, sadrži mnoge književnoteorijske i programske postavke
ekspresionizma: kidanje sa tradicijom, okrenutost budućnosti, razbijanje
ustaljenih pesničkih formi, nove sadržine i nova raspoloženja,
karakteristične boje (crvena, plava, bela), težnja za visinama i daljinama,
težnja za kosmičkim prostranstvima. Svi navedeni ekspresionistički
elementi našli su mesto u pesmi Sumatra.
v) nežni, bledi lik, potok, plava / nežnost, težnja za daljinama i
kosmosom.
jutro, plava mora, Mesec,
daleka brda, ledene gore
nežni, snežni vrhovi Urala, bela / nežnost, čistota, daljina, čežnja.
Page 23
nije nametnula sumoran ili pesimistički stav prema životu. Ova poema nije izraz
pesimističkog doživljaja života i ljudske sudbine, nego je izraz bola zbog prerane
smrti voljenog pesnika.
Versifikacija
Poema Stražilovo je uzor virtuoznosti i majstorstva u svojoj vrsti. U njenom
strukturiranju sproveden je princip sveopšte povezanosti i uslovljenosti, ali i princip
sklada i opšte korespondencije između pojedinih strukturnih elemenata. Harmonija
je ostvarena na globalnom planu — u oblikovanju poeme kao strukture. Međutim,
harmonija je ostvarena kako na svakom strukturnom nivou (na nivou svih manjih
struktura: poetskih celina, strofa i stihova), tako i u skoro svim strukturnim
elementima: ritmu, rimi, intonaciji, eufoniji.
Lepota ove poeme ne proističe samo iz navedenog sklada i korespondencije
strukturnih elemenata. Njenoj lepoti pridonosi igra spontanosti i sistema,
ustaljenosti i odstupanja, pravila i izuzetaka. Tako se razbija monotonija forme i
jednolikost versifikacijskih fenomena i ostvaruje osoben estetski efekat: kada se
očekuje isto, susreće se novo i različito.—
Jezik
Crnjanskov pesnički jezik je jednostavan, ali bogat, razbokoren, mnogoznačan.
Lelujavost, prozračnost i eteričnost ostvarena je jezičkim sredstvima: epitetima,
metaforama, personifikacijama i sinestezijskim spojevima.
EPITETI su bogati i slikoviti, neobični i višeznačni: umorne misli, rasuti smeh,
mutni osmeh, tvrda zelenila, meki mrak, pognuta senka.
METAFORE su raskošne sa širokim smislovima koji proizilaze iz sinestezijskih spojeva
reči: more jutra, bledi sumrak, meki mrak, gorko znao, zelenila tvrda.
HIPERBOLE su brojne, obično su to hiperbole vasionskih razmera. One su izraz
snage pesnikovih osećanja i raspoloženja, čežnje za zavičajem i čvrste uverenosti u
sveopštu povezanost u prirodi, svetu i životu:
"Smeh će moj padati sa nebeskog luka."
"Prekrstim ruke nad oblacima belim."
"Kad razgrnem doline, rukama obema."
"Sednem na oblak."
"Nebesne one boje, gorke i beskrajne."
PONAVLJANJE nekih reči, sintagmi i polustihova u anaforskom ili epiforskom položaju
ostvaruje izvanredan eufonijski efekat, uslovljava ritam i ima značenjsku funkciju.
na Mesec sa zapetim lukom,
i milujemo daleka brda i
ledene gore, blago, rukom.
Video sam još Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnuh. On je svud isti, jer je
mrtvac.
Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernu
ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak tamo gore do
ledenih gora (...) Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne,
jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud
je otišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede
prilike. Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha...
Sadržina i značenje Sumatre
U pesmi se stiču život, stvarnost, doživljaj, na jednoj strani, i duševno stanje,
raspoloženje, nemir duše, na drugoj strani. Ostvaren je paralelizam spoljašnjeg
doživljaja i unutrašnjih stanja, ali i paralelizam raspoloženja — stalno se
smenjuju svetlo i tamno, radosno i tužno.
Već u prvoj strofi
Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala...
u pesnikovom biću je bezbrižnost, lakoća i nežnost pri sećanju na tihe, snežne
vrhove Urala: ostvaren je potpuni sklad unutrašnjeg i spoljašnjeg, trenutnog
raspoloženja i misli o ranijem doživljaju. Unutrašnje stanje bezbrižnosti,
lakoće i nežnosti izazvala je slika Urala sa snežnim vrhovima. Doživljena
tišina snežnih vrhova budi osećanje smirenosti, opuštenosti, mirnoće duha i
tela. Ali misao o Uralu je motiv da se javi niz asocijacija o već doživljenom i
da ožive slike i nanovo se probude osećanja koje su te slike budile.
Prvo što se javlja u sećanju je "bledi lik" iz neke večeri pesnikovih lutanja,
susreta i doživljaja. Taj lik je bled jer je to lik žene (čistota, nežnost, čežnja,
lepota), ali i zato što je izgubljen (daljina, zaborav, nestajanje). Saznanje da
njega više nema izaziva tugu, ali je tu odmah i nadoknada (Rastuži li nas...
znamo da...): saznanje, da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno teče".
Bledilo sećanja i bol zbog zaborava bivaju potisnuti jedrom slikom potoka
— simbolom žuborenja, življenja, postojanja. Potok je asocijacija na
zavičaj, nežnost i toplinu.
Bledi lik žene podstiče nemir ljubavi, osećanje usamljenosti, napuštenosti i
teskobe, ali taj nemir smiruje mir plavog morskog prostranstva iz koga se
Page 13
"crvene zrna korala /kao, iz zavičaja, trešnje..."
Korali i trešnje su dve slike koje združuje sličnost i različitost. Zajedničko im
je crvenilo, različitost je u doživljaju: korali su u onim nekad "viđenim"
daljinama za kojima se i sada čezne, a trešnja je u zavičaju, u sadašnjem
trenutku povratka. Korali su u onome što je bilo i nestalo, trešnja je u onome
što će doći i biti. Trešnja i koral spajaju zavičaj i daljine, čežnju za
lutanjima, ali i nostalgiju za zavičajem. Svetovi su jednako bliski i dragi ako
se u njima može naći ljubav, nežnost, razumevanje, toplina ljudskog srca.
Novu snagu daje jedrina i sočnost zavičaja: trešnja budi asocijacije na boju
(crvena), svežinu, sočnost, lepotu.
Nemir lutalice i čežnja za daljinama i putovanjima toliko su snažni da svako
buđenje i viđenje meseca opet izaziva sećanje na viđene krajeve i ljude. Pesnik
se poistovećuje sa Mesecom i miluje daleka brda i ledene gore: to je izraz
njegove čežnje za putovanjima i daljinama, njegove ljubavi za sve što je
ljudsko. Ono što je daleko može biti i sasvim blisko, svet je prostran, ali ne
toliko da se ne može dosegnuti. Biće postaje deo toga sveta. Sve se eterizuje
— gubi čvrstinu, oblik; sve lebdi i pretvara se u jedno večno "sad" i
sveobuhvatno "mi".
Lako se uočava bliskost misli iskazanih u teorijsko-programskom delu
Objašnjenja Sumatre i slika u pesmi Sumatra. Ona je u pravom smislu i
programska pesma jer se u njoj ostvaruju ne samo postavke iz Objašnjenja,
nego i neki elementi poetike ekspresionizma.
a) Nova metaforičnost, slobodan stih, ekstaza, promenljivost raspoloženja,
spiritualnost (maglovitost, neuhvatljivost), lelujavost boja, kosmička
prostranstva, nov jezik i nova izražajnost, aktuelnost sadržine, ispovedni ton,
lični svet i doživljaj.
b) Ekspresionizam je književni pravac koji je privukao mlade posleratne
pesnike, a Objašnjenje Sumatre Miloša Crnjanskog, koje je postalo manifest
sumatraizma, sadrži mnoge književnoteorijske i programske postavke
ekspresionizma: kidanje sa tradicijom, okrenutost budućnosti, razbijanje
ustaljenih pesničkih formi, nove sadržine i nova raspoloženja,
karakteristične boje (crvena, plava, bela), težnja za visinama i daljinama,
težnja za kosmičkim prostranstvima. Svi navedeni ekspresionistički
elementi našli su mesto u pesmi Sumatra.
v) nežni, bledi lik, potok, plava / nežnost, težnja za daljinama i
kosmosom.
jutro, plava mora, Mesec,
daleka brda, ledene gore
nežni, snežni vrhovi Urala, bela / nežnost, čistota, daljina, čežnja.
Page 23
nije nametnula sumoran ili pesimistički stav prema životu. Ova poema nije izraz
pesimističkog doživljaja života i ljudske sudbine, nego je izraz bola zbog prerane
smrti voljenog pesnika.
Versifikacija
Poema Stražilovo je uzor virtuoznosti i majstorstva u svojoj vrsti. U njenom
strukturiranju sproveden je princip sveopšte povezanosti i uslovljenosti, ali i princip
sklada i opšte korespondencije između pojedinih strukturnih elemenata. Harmonija
je ostvarena na globalnom planu — u oblikovanju poeme kao strukture. Međutim,
harmonija je ostvarena kako na svakom strukturnom nivou (na nivou svih manjih
struktura: poetskih celina, strofa i stihova), tako i u skoro svim strukturnim
elementima: ritmu, rimi, intonaciji, eufoniji.
Lepota ove poeme ne proističe samo iz navedenog sklada i korespondencije
strukturnih elemenata. Njenoj lepoti pridonosi igra spontanosti i sistema,
ustaljenosti i odstupanja, pravila i izuzetaka. Tako se razbija monotonija forme i
jednolikost versifikacijskih fenomena i ostvaruje osoben estetski efekat: kada se
očekuje isto, susreće se novo i različito.—
Jezik
Crnjanskov pesnički jezik je jednostavan, ali bogat, razbokoren, mnogoznačan.
Lelujavost, prozračnost i eteričnost ostvarena je jezičkim sredstvima: epitetima,
metaforama, personifikacijama i sinestezijskim spojevima.
EPITETI su bogati i slikoviti, neobični i višeznačni: umorne misli, rasuti smeh,
mutni osmeh, tvrda zelenila, meki mrak, pognuta senka.
METAFORE su raskošne sa širokim smislovima koji proizilaze iz sinestezijskih spojeva
reči: more jutra, bledi sumrak, meki mrak, gorko znao, zelenila tvrda.
HIPERBOLE su brojne, obično su to hiperbole vasionskih razmera. One su izraz
snage pesnikovih osećanja i raspoloženja, čežnje za zavičajem i čvrste uverenosti u
sveopštu povezanost u prirodi, svetu i životu:
"Smeh će moj padati sa nebeskog luka."
"Prekrstim ruke nad oblacima belim."
"Kad razgrnem doline, rukama obema."
"Sednem na oblak."
"Nebesne one boje, gorke i beskrajne."
PONAVLJANJE nekih reči, sintagmi i polustihova u anaforskom ili epiforskom položaju
ostvaruje izvanredan eufonijski efekat, uslovljava ritam i ima značenjsku funkciju.
